U Šlji­vo­vi­ci je 2. ma­ja odr­žan osmi po re­du Šlji­vo­vač­ki sa­jam do­ma­će ra­ki­je. Ni ki­šo­vi­to vri­je­me ni­je mo­glo da spri­je­či broj­ne go­ste, pri­sti­gle na Zla­ti­bor za pr­vo­maj­ske pra­zni­ke, ali i one ko­ji su iz ra­znih kra­je­va „ka­sti­le” kre­nu­li u ovo li­je­po pla­nin­sko se­lo na sje­ver­nim ob­ron­ci­ma Zla­ti­bo­ra, da pri­su­stvu­ju jed­noj uisti­nu za­ni­mlji­voj ma­ni­fe­sta­ci­ji. Sa­mo to­kom de­gu­sta­ci­je, pr­vo 1. ma­ja na Kra­lje­vom tr­gu na Zla­ti­bo­ru, gdje je bio in­sta­li­ran ka­zan – „lam­pek ču­ča­vac” sa lu­lom sta­rom vi­še od jed­nog vi­je­ka, i gdje se ra­ki­ja pe­kla na tra­di­ci­o­na­lan na­čin i mo­gla od­mah da se pro­ba – pot­pa­lio ga je Šlji­vo­vac Mi­lo­mir Mi­lo­je­vić Ge­ro, a za­tim i 2. ma­ja u por­ti šlji­vo­vač­ke cr­kve, po­pi­li su vi­še od 30 li­ta­ra pre­pe­če­ni­ce vr­hun­skog kva­li­te­ta. Or­ga­ni­za­to­ri su taj dio, de­gu­sta­ci­ju, na­zva­li za­gri­je­va­nje. U „za­gri­je­va­nju”, još uz vo­la na ra­žnju, uče­stvo­va­lo je, bog­me, za tih ne­ko­li­ko sa­ti ne­ko­li­ko hi­lja­da po­sje­ti­la­ca.
Op­šti­na Ča­je­ti­na je, pri­je osam go­di­na, obje­ruč­ke sta­la iza ovog pro­jek­ta, pa je uz Sa­jam su­vo­me­sna­tih pro­iz­vo­da ko­ji se po­lo­vi­nom ja­nu­a­ra odr­ža­va u se­lu Mač­kat, ovo po­sta­la dru­ga vo­de­ća tu­ri­stič­ka ma­ni­fe­sta­ci­ja u zla­ti­bor­skom kra­ju. Od pr­vog da­na pred­sjed­nik Op­šti­ne Ča­je­ti­na Mi­lan Sta­ma­to­vić je i pred­sjed­nik Or­ga­ni­za­ci­o­nog od­bo­ra po­pu­lar­ne „ra­ki­ja­de”. On ka­že da je tra­di­ci­ja u zla­ti­bor­skom kra­ju da se „i ra­du­je i tu­gu­je uz do­bru ra­ki­ju”. Za ter­min nje­nog odr­ža­va­nja pr­vo je oda­bran dru­gi Vas­krs, ali se po­ka­za­lo da, ako Vas­krs pa­da ra­ni­je, Šlji­vo­vi­ca još uvi­jek mo­že da bu­de pod sni­je­gom. Da­nas je usta­lje­ni ter­min 1. ili 2. maj, ka­da na Zla­ti­bor do­la­zi ve­li­ki broj go­sti­ju. I sve osta­lo je, na­rav­no, do­bro is­pla­ni­ra­no. Šlji­vo­vi­ca je pr­vo oči­šće­na od 25 (za­mi­sli­te, dva­de­set pet) di­vljih de­po­ni­ja, po­sta­vlje­ne su ve­li­ke put­ne ta­ble i ozna­če­na va­žna mje­sta – že­lje­znič­ka sta­ni­ca, ka­fa­ne, dvi­je cr­kve, ško­la, po­šta, se­o­ska am­bu­lan­ta i mje­sna kan­ce­la­ri­ja. Šlji­vo­vi­ca ima si­gur­no naj­ljep­ši lo­go u Sr­bi­ji ko­ji je po­sta­vljen sa obje stra­ne se­la na ma­gi­stral­nom pu­tu, a i sa­jam ra­ki­je ima svoj lo­go. Ura­di­li su ih, i po­klo­ni­li, dvo­je mla­dih umjet­ni­ka, aka­dem­skih sli­ka­ra iz Be­o­gra­da – Je­le­na Ti­ja­nić Sa­vić či­ji je otac ro­đen u Šlji­vo­vi­ci, i njen su­prug Bo­jan Sa­vić.
Naj­vi­še na­gra­đe­nih
Mno­gi mje­šta­ni su da­li svoj do­pri­nos da ova ma­ni­fe­sta­ci­ja us­pi­je i uklju­či­li su se u broj­ne ak­tiv­no­sti. Vi­še od 50 mje­šta­na do­ni­je­lo je i ovo­ga pu­ta svo­ju ra­ki­ju na ocje­nji­va­nje, uz još to­li­ko onih iz dru­gih zla­ti­bor­skih se­la i dru­gih kra­je­va Sr­bi­je. Iako je ocje­nji­va­nje taj­no, vr­ši ga ži­ri ko­jeg ime­nu­je „Ju­go­in­spekt” iz Be­o­gra­da, ne­ka­ko po pra­vi­lu naj­ve­ći broj na­gra­da za kva­li­tet ra­ki­je do­bi­ja­ju pro­iz­vo­đa­či iz Šlji­vo­vi­ce. Sve­u­kup­ni po­bjed­nik pro­šle go­di­ne bio je Mi­la­din Ka­lje­vić iz Šlji­vo­vi­ce, ina­če du­go­go­di­šnji ve­o­ma uspje­šni ge­ne­ral­ni di­rek­tor užič­kog pred­u­ze­ća „Je­din­stvo-me­ta­lo­grad­nja”. On ima i je­dan od naj­u­re­đe­ni­jih voć­nja­ka u zla­ti­bor­skom kra­ju. Po­red pro­iz­vo­đa­ča ra­ki­je na saj­mu se tak­mi­če i zla­ti­bor­ski zdra­vi­ča­ri i ča­u­ši u go­vor­nim vje­šti­na­ma, bi­ra se naj­bo­lja pi­ta sa­vi­ja­ča, pri­re­đe­na je i iz­lo­žba zla­ti­bor­skih pče­la­ra i iz­lo­žba zdra­ve hra­ne i do­ma­ćih voć­nih pro­iz­vo­da – slat­ko, pek­mez, su­ve šlji­ve i dru­gi su­še­ni pro­iz­vo­di od vo­ća, kao i iz­lo­žba pro­iz­vo­da se­o­skih maj­sto­ra i ru­ko­tvo­ri­na se­o­skih do­ma­ći­ca. U okvi­ru saj­ma bi­ra se i naj­ljep­še se­o­sko dvo­ri­šte i naj­u­re­đe­ni­ji voć­njak u Šlji­vo­vi­ci. Tak­mi­če se i dr­vo­de­lje, lju­di sna­ga­to­ri vje­šti sa ruč­nim te­ste­ra­ma, i dje­voj­ke u na­rod­nim no­šnja­ma. Po­se­ban do­ga­đaj, sva­ka­ko, pred­sta­vlja tak­mi­če­nje u stru­ga­nju du­be­ćom te­ste­rom i stru­ga­nje kla­da­rom, ali i te­sa­nje sje­ki­rom blanj­ka­rom.
Ova za­ni­mlji­va smo­tra vje­šti­ne, sna­ge i br­zi­ne ima i svo­ju isto­ri­ju. Du­be­ća te­ste­ra, s ko­jom stru­že tro­je lju­di bi­la je pre­te­ča ban­se­ku. Te­ste­ra kla­da­ra za ko­ju su po­treb­ne dvi­je ja­ke oso­be, sje­ki­ra blanj­ka­ra s ko­jom su te­sa­ne gre­de, i du­be­ća te­ste­ra, pre­hra­ni­le su se­lo Šlji­vo­vi­cu. Za­to se u bez­ma­lo sva­koj šlji­vo­vač­koj ku­ći da­nas obič­no oka­če­na is­pod stre­he ču­va du­be­ća te­ste­ra. U vri­je­me ve­li­ke ne­ma­šti­ne po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, i u vri­je­me ka­da ni­je bi­lo ban­se­ka i cir­ku­la­ra, svi rad­no spo­sob­ni mu­škar­ci iz se­la od­la­zi­li su u Bo­snu u nad­ni­cu. U Šlji­vo­vi­ci ri­jet­ko ko si­je pše­ni­cu. I ku­ku­ruz. Ze­mlja je pla­nin­ska. Po­sna. Ži­vje­lo se od bi­je­log mr­sa i sto­ke, do­ma­će „bu­še” i ov­čjih sta­da, i od pro­da­je šu­me, pa ko je htio „pre­ko pro­ji­na hlje­ba po­ga­če” išao je u Bo­snu u nad­ni­cu. Ta­mo su Šlji­vov­ci da­no­noć­no stru­ga­li du­be­ćim te­ste­ra­ma, i za mje­sec da­na an­ga­žo­va­nja na tim po­slo­vi­ma za­ra­đi­va­li su do­volj­no nov­ca da na­red­nih go­di­nu da­na pre­hra­ne po­ro­di­cu. Ili da ku­pe par do­brih vo­lo­va. Ili dvi­je kra­ve mu­za­re. Ali, oni ko­ji su že­lje­li da u Bo­sni ku­pe go­ve­če ko­je im je ne­do­sta­ja­lo u avli­ji, i s ko­jim bi pre­hra­ni­li po­ro­di­cu, mo­ra­li su na­zad, u svo­ju Šlji­vo­vi­cu, pje­ši­ce. Či­ta­vih 150 ki­lo­me­ta­ra. Zna­li su oni da pu­to­va­nje tra­je tri, pa i če­ti­ri da­na, sa ula­rom u ru­ka­ma. Za hra­nu, i za se­be i za ku­plje­no go­ve­če, sna­la­zi­li bi se us­put. Oni mu­dri­ji bi, me­đu­tim, za­ra­đe­ni no­vac do­bro umo­ta­li u ma­ra­mi­cu i sta­vi­li ga u naj­si­gur­ni­ji unu­tra­šnji džep, i za­do­volj­ni vra­ća­li se ku­ći „ći­rom”, ne­gda­šnjom pru­gom uza­nog ko­lo­si­je­ka od Sa­ra­je­va do Uži­ca. A on­da, na­kon što se ma­lo od­mo­re kod ku­će, li­je­po odu na stoč­ni va­šar u Po­že­gu i ku­pe naj­bo­lju kra­vu. Da svi vi­de. Još po­ve­du svo­ju do­ma­ći­cu da ona bi­ra. Po­je­din­ci su iz Bo­sne sa so­bom po­ve­li su i mla­du, i s njom u Šlji­vo­vi­ci iz­ro­di­li dje­cu.

Od pr­vog saj­ma Šlji­vo­vi­ca se pro­mi­je­ni­la

Sve to, ta div­na sje­ća­nja na nad­ni­če­nje Šlji­vo­va­ca u Bo­sni, ali i pri­je to­ga, na nji­ho­vo do­se­lja­va­nje sa pro­sto­ra Cr­ne Go­re i Sta­re Her­ce­go­vi­ne (otu­da su u Šlji­vo­vi­cu sti­gli Bon­džu­li­ći, Pe­tro­vi­ći, Mi­lo­sa­vlje­vi­ći Šo­bo­ti, Sta­ni­ći, Le­ki­ći, Aći­mo­vi­ći, Pan­te­li­ći, Ba­bi­ći, Lu­ko­vi­ći, Ško­dri­ći i dru­gi), imao je na umu vaš re­por­ter ka­da je pri­je osam go­di­na osmi­slio Šlji­vo­vač­ki sa­jam do­ma­će ra­ki­je kao tu­ri­stič­ko-pri­vred­nu ma­ni­fe­sta­ci­ju. Ci­je­lom pro­jek­tu ne­do­sta­jao je je­di­no od­go­vor na sle­de­će pi­ta­nje: Ka­ko su se u šlji­vo­vač­kim avli­ja­ma i ba­šta­ma na­šle autoh­to­ne sor­te šlji­va ran­ke, ja­kljan­ke, dre­nov­ke i ne­što mla­đe ma­džar­ke. Da li su ih pri­li­kom se­o­be ove po­ro­di­ce po­ni­je­le iz lju­tog cr­no­gor­skog kr­ša. Da li su sad­ni­ce šlji­va po­ni­je­li sa so­bom Ti­ja­ni­ći ko­ji su u Sr­bi­ju do­šli 1842. go­di­ne iz se­la Stab­na u do­li­ni Pi­ve.
I do­go­di­lo se ono što sam oče­ki­vao: Od pr­vog saj­ma Šlji­vo­vi­ca se pro­mi­je­ni­la. Lju­di su ure­di­li svo­ja dvo­ri­šta i ku­će, ni­kli su no­vi voć­nja­ci, tu­ri­sti su po­če­li da do­la­ze u ovo se­lo, ne­ko da ku­pi šlji­vo­vač­ku do­ma­ću pre­pe­če­ni­cu i naj­kva­li­tet­ni­ji bi­je­li mrs, a ne­ko, opet, da se od­mo­ri u ovom kra­ju na po­la pu­ta iz­me­đu Zla­ti­bo­ra, na jed­noj, i pla­ni­ne Ta­re i „Šar­gan­ske osmi­ce” i Ku­stu­ri­či­nog Me­ćav­ni­ka, na dru­goj stra­ni. Šlji­vo­vi­ca, sa vi­še od 500 do­ma­ćin­sta­va i osnov­nom ško­lom od sto­ti­nu đa­ka na­la­zi se na ide­al­noj lo­ka­ci­ji, na nad­mor­skoj vi­si­ni iz­me­đu 700 i 950 me­ta­ra – ka­žu struč­nja­ci – naj­po­god­ni­joj za zdrav od­mor. Oči­to – i za pro­iz­vod­nju do­bre ra­ki­je. Ov­dje ne­ma voć­nja­ka sa no­vim sor­ta­ma šlji­va, ne­ma ni vje­štač­kog đu­bri­va, i za­i­sta je ri­ječ o or­gan­skoj pro­iz­vod­nji. I ka­da je u pi­ta­nju do­ma­ća ra­ki­ja, i ka­da se ra­di o dru­gim po­ljo­pri­vred­nim pro­iz­vo­di­ma.
Po­volj­nost je i to što kroz Šlji­vo­vi­cu pro­la­zi pru­ga Be­o­grad – Bar, i ma­gi­stral­ni put Uži­ce–Vi­še­grad–Sa­ra­je­vo. Šlji­vo­vi­ca je sa­mo de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­na od Zla­ti­bo­ra, naj­po­sje­će­ni­jeg pla­nin­skog cen­tra u Sr­bi­ji. To je, do­brim di­je­lom, i odr­ža­lo ve­li­ki broj ži­te­lja u ovom se­lu.
Šlji­vov­ci su po­zna­ti kao go­sto­lju­biv na­rod. Ide­ja je bi­la da Šlji­vo­vač­ki sa­jam do­ma­će ra­ki­je bu­de „ma­mac” za zna­ti­želj­ne, pa da mje­šta­ni po­nu­de i osta­le svo­je pro­iz­vo­de: sir, kaj­mak, pr­šu­tu, ple­te­ne džem­pe­re i ča­ra­pe, ča­je­ve i sve osta­lo što ura­de svo­jim ru­ka­ma. I da to sve pro­da­ju jef­ti­ni­je ne­go na užič­koj i zla­ti­bor­skoj pi­ja­ci. I to se ostva­ri­lo, a je­di­no je šlji­vo­vač­koj ra­ki­ji „oti­šla” ci­je­na. Sko­ro za du­plo! Ve­li­ka po­tra­žnja i fla­še sa eti­ke­tom su uči­ni­li svo­je. A šta dru­go i oče­ki­va­ti ka­da je na eti­ke­ti na fla­ši ći­ri­li­com is­pi­sa­no: „Mi ču­va­mo tra­di­ci­ju or­gan­ske pro­iz­vod­nje ra­ki­je. U se­lu Šlji­vo­vi­ca, na ob­ron­ci­ma Zla­ti­bo­ra, ra­ki­ja se od 1868. go­di­ne do da­nas pe­če po istom re­cep­tu od autoh­to­nih sor­ti šlji­va: ran­ke, ja­kljan­ke, dre­nov­ke i ma­džar­ke“.

Tak­mi­če­nje na ko­me su svi po­bjed­ni­ci

Na osmom saj­mu sve je po­če­lo još u pro­šli po­ne­dje­ljak, 27. apri­la, ka­da su mje­šta­ni i pro­iz­vo­đa­či iz dru­gih zla­ti­bor­skih se­la, pa i dru­gih kra­je­va po­če­li da do­no­se uzor­ke ra­ki­je ko­ju ocje­nju­je struč­ni ži­ri. U pe­tak, 1. ma­ja, na Kra­lje­vom tr­gu na Zla­ti­bo­ru pri­re­đe­na je pre­zen­ta­ci­ja tra­di­ci­o­nal­nog na­či­na pe­če­nja ra­ki­je. Dok je do­ma­ćin za pod­lo­že­nim ka­za­nom če­kao da pro­tek­ne pre­pe­če­ni­ca, go­sti su ve­se­lo de­gu­sti­ra­li naj­bo­lje ra­ki­je sa pro­šlo­go­di­šnje ma­ni­fe­sta­ci­je. U su­bo­tu, u por­ti se­o­ske cr­kve Sv.Ma­ri­je Mag­da­le­ne u pr­o­stra­nom Bra­ne­škom po­lju, vri­lo je kao u ko­šni­ci. Du­vač­ki or­ke­stri, vo na ra­žnju, dje­voj­ke u tra­di­ci­o­nal­nim na­rod­nim no­šnja­ma.
– Šlji­vo­vi­ca je se­lo u ko­me se po­ve­ća­va broj ži­te­lja. Za­to tra­ži­mo od dr­ža­ve da nam, ka­da uđe­mo u Evrop­sku uni­ju, ne uzme pra­vo da ovi lju­di i da­lje pro­iz­vo­de, i pro­da­ju, šlji­vo­vač­ku ra­ki­ju i osta­le pro­iz­vo­de. Za njih, i za op­sta­nak na ovim pro­sto­ri­ma, bi­će po­gub­no ako sve što pro­iz­ve­du bu­du mo­ra­li, po evrop­skim za­ko­ni­ma, da pre­da­ju ka­fi­le­ri­ja­ma – re­kao je iz­me­đu osta­log Mi­lan Sta­ma­to­vić, pred­sjed­nik Op­šti­ne Ča­je­ti­na, pri­li­kom otva­ra­nja ma­ni­fe­sta­ci­je, i pot­pa­lji­va­nja ka­za­na za pe­če­nje ra­ki­je.
Bo­go­sav Stan­ko­vić (80), zdra­vi­čar iz Pri­bo­ja ko­ji je na ovoj ma­ni­fe­sta­ci­ji dva pu­ta po­bi­je­dio, do­nio je sli­ku ba­le­ri­ne u bu­ko­vom dr­ve­tu. Is­pri­čao nam je da se ba­le­ri­na „po­ja­vi­la” ka­da je u šu­mi u pri­boj­skoj pla­ni­ni Bić po­sje­kao sta­blo bu­kve sta­ro oko 50 go­di­na. Uz sli­ku u dr­ve­tu on je do­pi­sao i svoj tekst o to­me ka­ko je pro­na­šao „ba­le­ri­nu”, je­dan pri­mje­rak je dao Na­rod­nom mu­ze­ju u Pri­bo­ju, a pet­na­e­stak ko­ma­da do­nio u su­bo­tu u Šlji­vo­vi­cu. Ina­če, naj­bo­lji zdra­vi­čar na osmom saj­mu bio je Mi­lo­van Ri­sta­no­vić iz Ča­je­ti­ne.
Na­rav­no, i osmi Šlji­vo­vač­ki sa­jam do­ma­će ra­ki­je, kao i svi pret­hod­ni, imao je svo­je šam­pi­o­ne. Ali, ovo­ga pu­ta do­di­je­lje­no je čak de­set ve­li­kih zlat­nih me­da­lja, jer je ri­ječ o ra­ki­ja­ma ko­je se sko­ro ne raz­li­ku­ju u kva­li­te­tu. Po­bjed­nik je i ove go­di­ne Mi­la­din Ka­lje­vić iz Šlji­vo­vi­ce, a nje­go­va ra­ki­ja je do­bi­la 19,52 od 20 mo­gu­ćih po­e­na. Na dru­gom me­stu je Ži­vo­jin Mi­lo­va­no­vić iz se­la Ri­ba­še­vi­na kod Uži­ca (19,49), tre­ći je Raj­ko Jo­va­no­vić iz Dri­jet­nja kod Uži­ca (19,48), če­tvr­ti Ra­den­ko Mar­ko­vić iz Je­že­vi­ce kod Po­že­ge (19,43), pe­ti Ne­nad Lu­ko­vić iz Šlji­vo­vi­ce (19,43), še­sti La­zar Zor­zić iz Šlji­vo­vi­ce (19,42), sed­mi Mi­lo­mir Po­po­vić iz Kre­ma­na (19,42), osmi Đor­đe Šu­ki­lo­vić iz Šlji­vo­vi­ce (19,39), de­ve­ti An­dri­ja Ko­ri­ća­nac iz La­đe­va­ca kod Kra­lje­va (19,37) i de­se­ti Do­bro­sav Šu­ću­ro­vić iz Šlji­vo­vi­ce (19,37).
Mo­že se slo­bod­no re­ći da je ovo tak­mi­če­nje na ko­me su svi po­bjed­ni­ci. A evo i za­što. Ni­jed­na od 103 iz­lo­že­ne ra­ki­je ni­je do­bi­la ocje­nu ma­nju od 18,60 po­e­na. To zna­či da su sve ra­ki­je iz­u­zet­no vi­so­kog kva­li­te­ta. Naj­ljep­ši voć­njak ima Vla­dan Ro­sić iz se­la Bra­ne­šci, a naj­ljep­še dvo­ri­šte je u do­ma­ćin­stvu Zo­ra­na Zor­zi­ća iz Šlji­vo­vi­ce. U stru­ga­nju du­be­ćom te­ste­rom, u kon­ku­ren­ci­ji če­ti­ri eki­pe iz če­ti­ri se­la, po­bi­je­di­la je eki­pa Šlji­vo­vi­ce ko­ju su či­ni­li Lju­bin­ko Ra­de­ljić, Mi­loš Sta­nić i Mi­len­ko Pe­tro­vić. Ra­de­ljić i Pe­tro­vić su po­bi­je­di­li i u br­zom stru­ga­nju te­ste­rom kla­da­rom, dok je Mi­len­ko Pe­tro­vić bio naj­bo­lji i u te­sa­nju gre­de sje­ki­rom blanj­ka­rom.
Sve u sve­mu, Šlji­vo­vač­ki sa­jam do­ma­će ra­ki­je na­sta­vlja da ži­vi. Oči­to je da se na ovoj smo­tri ne tak­mi­če lo­ša pi­ća. Valj­da u Šlji­vo­vi­ci i ne mo­gu da se pro­iz­ve­du lo­še ra­ki­je, zbog pod­ne­blja, sor­ti šlji­va, ali i na­či­na ka­ko se ra­ki­ja pe­če. I još zbog ne­če­ga ve­o­ma va­žnog – zbog če­sti­to­sti i po­šte­nja pro­iz­vo­đa­ča. Ako se u ži­vo­tu na­pa­tiš usled ne­ma­šti­ne, ne­će ti pa­sti na pa­met da ne­ko­me, ma­kar on bio i bo­gat, pod­va­liš sa onim što si pro­iz­veo. To je šlji­vo­vač­ko pra­vi­lo, re­klo bi se – do­ne­se­no iz sta­re po­stoj­bi­ne u zla­ti­bor­ski kraj.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić